Emanera - Škole jezika u inostranstvu

Učenje francuskog u Parizu

Pariz: vodič, informacije i zanimljivosti

Grad svetlosti i san za mnoge, Pariz često povezuju sa samo par spomenika, te klišeima koje vidimo u holivudskim filmovima. Ali Pariz je više od mode, bageta i kroasana, Ajfelove kule, trga Zvezde (Etoile-Charles de Gaulle) ili Jelisejskih polja. Pariz je više i od višemilionskog broja turista koji ga godišnje poseti. Pariz je svedok duge istorije, vremena kad su se sukobljavali neuki varvari sa nosiocima sveopšte tadašnje kulture-Rimljanima... Njegova arhitektura i njegovi žitelji, koji su se tu sjatili sa svih kontinenata, čineći ovaj grad jednom od najvećih metropola, koja se, sa preko 2.000.000 stanovnika prostire sa obe strane reke Sene, učinili su Pariz takvim kakvog ga danas doživljavamo.
 
Kako je rođen Pariz
 
Iako je izvesno da je Pariz bio nastanjen tokom praistorije, preostalo je malo dokaza i otkrića iz tog doba. Tako, do prvog pominjanja Pariza, odnosno njegovih stanovnika Parizija, dolazi tek sa osvajačkim naletom Rimljana, koji ovoj naseobini daju ima Lutecija. Malo je verovatno, barem za to ne postoje jasni dokazi, da je prvo rimsko utvrđenje napravljeno na ostrvu Cité (Site).
 
Pronađeni delovi rimskog kupatila u blizini muzeja Cluny, više govore u prilog desnoj obali Sene. Ostrvo Cité, "kolevka grada" će u istoriju ući nešto kasnije, prilikom osvajačkih pohoda raznih plemena (pa i Huna), kada se stanovništvo utvrđuje na njemu. Ovo jezgro će, sa malim naseobinama na obalama Sene ponovo uzeti ime Pariz oko IV veka n.e., ime koje će mu ostati zanavek. Njegova geo-ekonomska lokacija će mu često stvarati neprilike: mnogo je plemena i naroda koji su pokušali da ga osvoje ili barem opljačkaju, uključujući tu i Vikinge.
 
Pariz postaje glavni grad Franaka oko 506.godine n.e., zahvaljujući franačkom kralju, Klovisu, i to će ostati do VI veka. Posle će nakratko ovu ulogu uzeti Orlean, dok kraljevi Luj VI i Filip Avgust ne odluče da se u Parizu i zvanično nastane. Grad se neprestano razvija tokom srednjeg veka. Niču mnoge građevine, od kojih neke stoje i dan danas, a svest građana se razvija. Renesansa donosi znanje, a Revolucija 1789 zauvek menja geografiju i postavlja temelje grada kojeg poznajemo danas,... iako će arhitektonski gledano, njegov razvitak doći tek sa gradskim arhitektom Hausmannom, pod Napoleonom III.
 
Kraj XIX i početak XX veka označavaju ekonomski razvitak grada, Pariz organizuje Svetsku izložbu, dobija Ajfelovu kulu i metro. Srećom za ljubitelje arhitekture i istorijskih spomenika, Veliki ratovi (1914-18 i 1940-45) ne donose velika oštećenja, što će biti jedan od razloga za brz oporavak od ratnih uslova. Današnji Pariz se geografski više ne širi, ali se njegovo stanovništvo rado "osipa" po predgrađima (stvarajući megalopolis/departman Ile-de-France koji broji preko 10 miliona stanovnika), sve nastavljajući rad u glavnom gradu, zahvaljujući razvijenoj mreži puteva i javnog prevoza.
 
Šta posetiti?
 
Sve! Ali za to obično nema vremena. Pariz se može podeliti na Pariz za turiste i Pariz za zaljubljenike. Pariz za turiste se obilazi za par dana, i naravno, podrazumeva spomenike koje viđamo na svim fotografijama i razglednicama. Pariz za zaljubljenike omogućuje da se vide neka mesta koja turisti retko kad imaju prilike da vide, iako su tu, najčešće na dohvat ruke, a nevidljivi za one koji ne poznaju.
 
Prvo što se vidi prilikom ulaska u Pariz, to je njegova arhitektura, široke avenije duž kojih se prostiru redovi drveća, zgrade od belog kamena i crnih krovova, pariski balkoneti i prozori opšiveni diskretnom kamenom čipkom.
 
Svetski najpoznatija avenija, Champs Elysées (Jelisejska polja) predstavlja jednu od glavnih žila kucavica Pariza, dugu 11,5km, čije granice čine Trijumfalna Kapija s jedne i trg Concorde (Konkord) sa druge.
 
Iako mnoge druge avenije i bulevari mogu da predstavljaju dobar primer za hausmanovsku arhitekturu (uz malo vremena, može se prošetati avenijom Montaigne (u kojoj se nalaze butici najslavnijih kreatora, a koja se nalazi na par koraka od Jelisejskih polja), bulevarom Montparnasse, ulicom Rennes, kejevima Sene, ili još ulicama ostrva St. Louis, te mnogim drugim), Jelisejska polja su prva na spisku poseta, ne samo zbog svojih radnji (mahom na levoj, sunčanijoj strani), nego i zbog toga što se u njihovoj blizini, duž njih ili na njihovim krajevima nalaze najpoznatiji spomenici.
 
Trijumfalnu kapiju je je Napoleon podigao da proslavi svoje pobedonosne pohode, a danas je to spomenik francuskim vojnicima iz Prvog Svetskog rata. Tu se nalazi i grob Neznanom junaku, i plamen gori čitave godine. Svake godine, 11.novembra, na dan završetka "Velikog rata", francuski predsednik polaže venac i pozdravlja ono malo još živih veterana. Do skora je bilo moguće videti i onih nekoliko starih srpskih vojnika, ali to na žalost više nije moguće.
 
Muzej Luvr je palata koja je više puta izgrađivana i dograđivana, a čiji su temelji zapravo bedemi prvobitne tvrđave. Kraljevski dom na mahove (neko vreme su kraljevi živeli u Vensenskom dvorcu od kojeg je danas vidljiva Kraljeva kula i zidovi utvrde, i naravno u Versajskom dvorcu, čiji je poslednji stanar, Luj XVI postao žrtva giljotine tokom Francuske Revolucije), posle Revolucije on postaje muzej, jedan od najposećenijih na svetu, zahvaljujući kolekcijama koje se neprestano uvećavaju.
 
Uz Palatu treba posetiti i Tiljerijski vrt, a Piramide, iako je najveća zapravo službeni ulaz, čine posebnu atrakciju koju mnogi turisti hrle da vide, posebno otkad je izdat "Da Vinčijev kod". Uz to, vredi prošetati kroz unutrašnja dvorišta Palate, te izaći na Kej Lepih Umetnosti – sa mosta se pruža vidik na ostrvo Sen Luj, a po keju se okupljaju slikari. Tu je moguće videti i ljude koji žive na reci, u svojim čamcima i baržama, a odatle se ulazi u uličice prepune slikarskih galerija, i zgrada sa mansardama ukrašenih velikim saksijama punih raznobojnih muškatli.
 
Da ne zaboravimo i Ajfelovu kulu, koju vidimo sa desne strane dok se Jelisejskim poljima spuštamo prema trgu Konkord, tu železnu Damu koja često oblači nove svetlosne odore, a koja se pomalja kroz krošnje drveća.
 
La Conciergerie (Konsjeržeri), palata u kojoj se danas nalazi Palata Pravde, je nešto dalje, kad se krene duž kejeva prema Bogorodičnoj crkvi. U njoj je živeo kralj koga je narod nazvao Sveti Luj i koji je, dobivši Isusovu trnovu krunu, sagradio Svetu Kapelu u okviru palate, da bi je u njenoj riznici pohranio. Kapelu je moguće posetiti, kao i samu Palatu pravde, kako je ova građevina nazvana neposredno posle Revolucije, a u kojoj je bila zatočena Marija Antoaneta, čekajući svoju smrtnu presudu. Njene prostorije, kao i unutrašnji vrt po kome se šetala je i dalje moguće posetiti. Na zidu Conciergerie, prema reci i "Novom mostu" se nalazi i jedan od najstarijih pariskih satova, koji, bez obzira na vekove, i dalje radi.
 
Treba posetiti i pariske mostove, a najbolji način za to je obići grad Senom uz takozvane Brodove-muve (Bateaux mouches). Još tri kompanije organizuju obilaske Senom: Batobus i Bateaux parisiens, te Vedettes du Pont Neuf, na kojima je moguće obedovati tokom obilaska. Brodom je najlakše videti neke od najstarijih vila (Ostrvo Sen Luj), a neke od najpoznatijih pariskih atrakcija se mogu osmotriti iz uglova iz kojih ih je nemoguće videti kada se ide peške.
 
Arhitektonske celine kao što su Trg Vož (place de Vosges), brdo Prepelica (Butte aux Cailles), Latinski kvart, Pijaca Cveća na ostrvu Cité, te Montmartre su kontrasti koji doprinose boljem razumevanju Pariza – dok je Trg Vož domaćin najprestižnijim draguljarima i zlatarima, a Monmartr i dalje simbol umetnosti i boemstva, pijaca Cveća i brdo Cailles prikazuju živopisno, gotovo seosko lice Pariza koje običan turista obično nema vremena da vidi.
 
Muzeji, galerije, spomenici:
 
Ko želi da zaviri duboko u istoriju Pariza (daleko od tipičnih obilazaka), treba da poseti Katakombe, a oni koji se plaše mrtvih (jer se u katakombama dugo sahranjivalo), mogu otići do arheološke kripte na trgu pred Bogorodičnom crkvom, gde se, takođe pod zemljom, mogu videti ostaci ranih građevina.
 
Za gladne antičkog i srednjovekovnog, tu je Muzej Srednjeg veka (poznatiji kao Muzej Clunny) - (nekadašnja srednjovekovna palata građena na i pored rimskog kupatila). Tu se mogu videti tapiserije o kojima pišu i zagovornici teorije merovinškog nasleđa, kojom se inspirisao Dan Brown. Muzej Carnavalet (Karnavale) sa kolekcijama arheoloških artefakata takođe predstavlja trezor istorije Pariza.
 
Luvr nikako ne treba zaobići, s tim da treba znati da je za pregledanje svih kolekcija potrebno bar dva dana. Najbolje je prvo otići na sajt, odštampati plan muzeja a zatim sačiniti plan odeljaka za posetu.
 
Muzej Orsay je nekadašnja železnička stanica, a danas muzejski prostor u kome se uz stalne postavke prikazuju i vremenski ograničene izložbe. Muzej Bobur organizuje izložbe savremenog karaktera, kao i Muzej na Keju Branli. Za ljubitelje određenih umetnika, uz Luvr mogu da se obiđu i muzeji Rodena, Pikasa, muzej Marmotan koji izlaže Monea, muzej Lepih umetnosti, Muzej savremenih umetnosti...
 
Muzej Čoveka se nalazi u palati Šajo (Chaillot), koja se uzdiže nad esplanadom prava čoveka, odakle se pruža pogled prema Marsovom polju na kome se izdiže Ajfelova kula. Do muzeja se dolazi sa trga Trokadero.
 
Muzeji u Parizu nisu samo oni koji se uklapaju u sliku Pariza kao gradu lepih umetnosti. Muzeja, naravno ima mnogo, za svačiji ukus, pa se ovde pominju samo neki od njih: Muzej umetnosti i zanata – sa tehničkim dostignućima, Etnografski muzej... Grad Nauke i Otkrića sa svojim srebrnim, okruglim bioskopom Géode, pruža uvid u tehnološka dostignuća današnjice, sa posebno adaptiranim odeljcima za decu, Palata Otkrića... A za one koji traže nešto drugo, tu je Velika galerija Evolucije, Muzej parfema, Galerija i manufaktura Goblen, Muzej erotike, Muzej Pušača ili još prvi pariski muzej voštanih figura, Grévin, koji može da se pohvali autentičnom postavkom.
 
Crkve i verski objekti
 
S obzirom na svoju površinu, Pariz ima veliki broj verskih objekata. Ovde će biti nabrojani samo neki od njih. Crkveni objekti su, uz to što svedoče o arhitektonskim stilovima, pravi svedoci proteklih vremena, i često govore i o običajima iz vremena kada su građeni. Neki od najpoznatijih su:
 
Bogorodična Crkva (Notre-Dame-de-Paris), čija je gradnja počela u XII veku, o čemu svedoče zvonici romanskog porekla, da bi vrlo brzo preuzela na sebe detalje gotike i postala jedan od glavnih predstavnika gotičke arhitekture u svetu. Ovde je krunisan i carem proglašen Napoleon, za razliku od kraljeva koji su obično krunisani u Remskoj katedrali a sahranjivani u Bazilici Sen-Deni (ona se nalazi u istoimenom naselju u predgrađu Pariza i građena je u isto vreme kad i Bogorodična crkva, a prva je ponela gotski stil). Iako opsedana od strane turista, Bogorodična crkva je i dalje verski objekat u kome se obavljaju verski obredi.
 
Crkva Svetog Srca (Sacré-Coeur) – Izgrađena na vrhu brda Monmartr, njena Romansko-Barokna arhitektura podseća na rusku pravoslavnu arhitekturu. Sa esplanade ispred nje, na kojoj se često mogu videti mimičari i prodavci suvenira, se pruža vidik na Pariz.
 
Sveta Kapela, izgrađena da čuva Isusovu trnovu krunu, poznata je po svojim vitražima koji su većim delom restaurirani. U njoj se često održavaju koncerti horova. Njena gotička arhitektura je specifična jer je ona uzor po kome je sagrađena manja Sveta Kapela u okviru Vensenske palate.
 
Saint-Germain-des-Prés je poznata po tome što je jedna od retkih postojećih crkava izgrađenih u romanskom stilu u Parizu. Ona se nalazi u srcu Latinskog kvarta, i u njoj se često održavaju koncerti. Za njenu okolinu je specifično to da su se tu dugo skupljali posleratni umetnici i boemi, a tu su otvorene i prve pariske diskoteke.
 
Parisku džamiju ne treba zaobići, ne samo zbog njene arhitekture i mavarskog dvorišta, nego i zbog suka, hamama i restorana otvorenom za posetioce svih vera, nudeći tradicionalna jela i pića.
 
Invalidi su zapravo crkva oko koje je nekad bila izgrađena bolnica za Napoleonove vojnike. U znak zahvalnosti, vojnici su svog generala Napoleona tu i sahranili. No tu nije samo njegov grob, tu je i grobnica njegove supruge, kao i drugih znamenitih ličnosti Francuske, kao što je Lisle ili još Voban (vojni arhitekta).
 
Ne zaboravimo Madlenu koja je specifična, njen neoklasični stil podseća na grčke hramove. Interesantno je da ova građevina uopšte nije bila predviđena za crkvu: Napoleon je predvideo da to bude hram koji veliča njegovu vojsku, zatim je to bila železnička stanica, pre nego što je u njoj odslužena prva misa.
A oni koji bi voleli da se osete kao kod kuće, mogu uvek da uhvate metro broj 4, da siđu na stanici Simplon, te posete crkvu Svetog Save. Tu se nalazi par knjižara, restorana i srpskih prodavnica u kojima se snabdevaju Srbi koji u Parizu žive dugi niz godina.
 
Parkovi i promenade
 
Ukoliko se više i ne postavlja pitanje posete Monmartru, koji, zahvaljujući svom koloritu, kaldrmi, malim galerijama i umetnicima koji stvaraju pod otvorenim nebom, više ne mora da se predstavlja, Pariz poseduje niz mesta specijalnog karaktera.
 
Pomenimo ulicu Huchette, deo Latinskog kvarta u kojoj se nižu grčki restorani i niske zgrade ukrašene cvećem, Butte aux Cailles kvart nalik na seoce prepunom restorančića pristupačnih cena i starih kuća, kvart Marais u kome se nalaze neke od najstarijih zgrada, koje su mahom pripadale velikim aristokratskim porodicama... od kojih su neke opisane u knjigama Balzaka i Hugoa. Za drugačiji Pariz, treba takođe krenuti kejom de la Megisserie, na kome se nalazi veliki broj prodavnica životinja i biljaka, kao i niz tezgi nalik na mini kioske u kojima se prodaju knjige i gravire Pariza. Za ljubitelje gradske vreve, bulevar Sen Mišel je, sa knjižarama i prodavnicama ploča, te prodavnicama obuće i odeće, pravi izbor. Za one koji žele jeftinije da šopinguju, čekaju ih bazari i prodavnice duž bulevara Orlean i avenije Generala Lekler.
 
Pariz je i grad parkova, a najpoznatiji su Vrt Luksemburg koji se nalazi u neposrednoj blizini Bulevara St Michel, park Monsuri (Parc Montsouris), Park But-Šomon (parc des Buttes-Chaumont), koji je dizajniran po Napoleonovoj želji, a izgleda kao da ga je priroda sama isklesala. Park Monso je poznat po svojem stoletnom drveću i basenu nastanjenom velikim brojem ptica, a kao da to nije sve, u svakom kvartu se nalazi barem po jedan skver (mali parkić u kome postoji deo za decu i deo za relaksaciju).
 
Vrt biljaka (Jardin des plantes) nije samo vrt... to je zapravo prva pariska botanička bašta u kojoj se nalazi Galerija evolucije, te Galerija dinosaurusa koja pripada fakultetu prirodnih nauka. Tu je i najstarija životinjska "Menažerija" odnosno prvi zoološki vrt, prema kome su svojevremeno entuzijasti pravili beogradski Vrt dobre nade. Njemu se pridružuje i Zoološki vrt Vensen kod tzv. Zlatnih vrata, no on je trenutno zatvoren zbog renoviranja. Još jedna botanička bašta, Park Cveća, je omiljeno izletište Parižana, uz Bulonjsku i Vensensku šumu.
 
Deca nisu zaboravljena, te tako postoji park po imenu Jardin d'Acclimatation, koji je zapravo stvoren da bi služio kao izložbeni prostor za egzotične vrste biljaka i životinja, pa i ljudi (u XIX veku je prikazano indijansko selo sa ljudima). Danas je to dečiji park, čija je specifičnost u tome da su u njemu sačuvane neke od atrakcija koje imaju preko 50 (i više godina), a koje savršeno rade. Naravno, za malo jači doživljaj i rolerkostere, treba doći u Pariz krajem maja-početkom juna, kad se održava Vašar Prestola (Foire du Trône) ili posetiti jedan od zabavnih parkova u predgrađu (Diznilend, Aksterikslend...).
 
I ko je rekao da Pariz nema plažu? Svake godine, u julu, svi oni kojima nije do posete Akvabulevaru, mogu da posete Parisku plažu, da se sunčaju na ležaljkama postavljenim na pravom pesku, dok se palme njišu na povetarcu, a deca zabavljaju zahvaljujući brojnim aktivnostima osmišljenim samo za njih.
 
Gde jesti?
 
Sve zavisi od budžeta. Mali bistroi oko kule Montparnasse, koji služe tipični pariski meni (odrezak ,obavezno precizirati jačinu pečenja, u sosu od bibera, pomfrit ili zelenu boraniju na francuski način, zelena salata, sir, crno vino, i eventualno dezert) mogu biti dobar izbor, ali radije treba izabrati one sa strane ulice Rennes, nego restorane u Bulevaru Monparnas koji su skuplji. Kvart oko ulice Ambroise u XI arondismanu takođe poseduje veliki broj malih restorana koji svoje menije adaptiraju prema malim budžetima, sve nudeći različite nacionalne kuhinje.
Ko sebi to može da priušti, otići će u Tour d'Argent, Fouquet's, Maxim's, Espadon (restoran palasa Ritz), da pomenemo samo par imena.
 
Šoping u Parizu
 
Velike robne kuće Bon Maršea na levoj obali (Rive gauche), Printemps Haussmann ili Galerija Lafajet u bulevaru Hausman su nadaleko poznati. Kula Monparnas je takođe dobar izbor za šoping, kada su veliki brendovi u pitanju, s tim da se tu i dalje prodaju artikli takozvane široke potrošnje, a velika imena kozmetike ili tekstila ovde prodaju pristupačnije modele. Oni, unikatni se prodaju u buticima u ulici Rennes, aveniji Montaigne, Jelisejskim poljima itd.
 
Ukoliko se nađe vremena, nije loše posetiti Hale (Forum des halles), BHV Rivoli i Louvreov Karusel u kome se može videti replika obrnute piramide.
 
Noćni život u Parizu
 
Pariz je grad noćnog provoda. Uz svetski poznate kabaree kao što su, na primer, Mulen Ruž i Lido, te kvarta Pigal, tu su i brojni barovi, noćni klubovi i diskoteke. Baron, VIP room, La Loco, Club 79, La Casa 128, Queen Club, Les Bains Douches, Folies Pigalle, samo su neka imena poznatih klubova u koje dolaze svetski DJ-evi.
 
 
10 stvari koje niste znali o Parizu
 
1. Pažljivo sa kamerom u Luvru.
 
Piramida u Luvru, konstruisana 1989. izaziva bes ne samo kod konzervativnih arhitekata, već i kod filmskih radnika. Zašto? Bilo koji reditelj koji želi da snima dvorište Luvra za svoj film, mora da plati honarar i arhitekti Piramide I.M.Peju. Zbog toga se filmski setovi tako rado zadržavaju kod starih spomenika - oni su besplatni. Ako usnimite modernu zgradu, to će biti udarac na budžet.
 
2. Neka od najpoznatijih obeležja Pariza dizajnirali su Britanci.
 
Filantrop Ričard Volas fontani je 70-ih godina 19. veka postavio oko stotinu fontani, da bi obezbedio žednim stanovnicima ispravnu vodu za piće. U to vreme, većina Parižana je pila vodu iz Sene, koja je istovremeno bila i glavni odvod za kanalizaciju. Razumljivo, mnogi su više konzumirali jeftino vino.
 
Plašeći se za njihovo zdravlje i trezvenost, Volas je platio da se uvede vodovodna mreža sa ispravnom vodom. Četiri statue na svakoj od njegovih fontana predstavljaju jednostavnost, milosrđe, ljubaznost (dobrotu) i trezvenost (simplicité, charité, bonté and sobriété). Sve su identične jer je Volas želeo da ubedi Parižane da su dobrota i trezvenost ista stvar (nadajmo se).
 
3. Iza imena pariskih ulica često se kriju istorijske trivijalnosti.
 
Ako pažljivo pogledate, a ne morate ni baš tako pažljivo, možete videti dve identične table sa imenima ulice na istom zidu, jednu iznad druge. Zašto? Jer su pariske birokrate promenile mišljenje o tome na kojoj visini treba da se postave table i radnici su samo nakačili dodatne table na drugoj visini.
 
Inače, možda ćete pronaći dva imena ulice, jedan na plavoj tabli, a drugi urezan u kamenu. Naziv na plavoj tabli je ispravan - mnogo imena je promenjeno nakon revolucije, kada je sve sa prizvukom kraljevskog ili religioznog obeležja bilo odmah izbačeno iz mode. U mnogim slučajevima, pak, nisu hteli da se „gnjave" uklanjanjem starog kamenog znaka.
 
4. Verovali ili ne, parisku visoku modu izmislio je Englez
 
Englez - Čarls Vort, trgovac iz Linkolnšira koji je otvorio prodavnicu odeće 1858. Godine, započeo je vladavinu „modnog terora" koji zovemo visokom modom. Umesto da pravi odeću po narudžbini kao što je bio običaj, on je dizajnirao haljine i govorio damama koje su volele lepu odeću šta je to što bi trebalo da nose u predstojećoj sezoni. I za razliku od današnjih britanskih dizajnera u u Parizu, Vort je bio trezan, a svoje političko mišljenje zadržavao je za sebe.
 
Bio je neverovatno uspešan, čak toliko, da su pariske modne škole zapravo odavale počast ovom emigrantu, bez tvrdnji da visoka moda potiče iz Francuske.
 
5. Oprezno sa pariskim konobarima.
 
Stvarno su simpatični iako se ponašaju kao besan trener posle nepravedno dosuđenog penala. Oni znaju svoj posao. Ukoliko vas pitaju „da li ste spremni da poručite?" a vi kažete „Oui" a potom oklevate, onda ste očigledno idiot i zaslužujete da vas ignorišu narednih 15 minuta. A ukoliko vas je dvoje i usuđujete se da sednete za stolom za četvoro, očigledno ne umete da brojite.
 
Konobarev gnev ili ravnodušnost su potpuno opravdani. Ali, ako se vratite iz Pariza bez izjave „bože, konobar je bio tako užasan", bili ste gadno nasamareni.
 
6. Pariz voli da se predstavlja kao grad sa dobro sačuvanim istorijskom nasleđem, ali zapravo velika količina energije utrošena je za uništavanje arhitekture.
 
Jedan bulevar, na primer, nosi ime svog kreatora Barona Hausmana, čoveka koji je razorio veliki deo srednjovekovnog Pariza 70-ih godina 19. veka i koji je bio toliko bezosećajan da je srušio čak i mesto svog rođenja. A još bizarnije je, što je način obnove osmislio Napoleon Treći nakon posete Engleskoj. Priča se da je bio posebno impresioniran lepotom Sautporta, grada na obali u blizini Mančestera.
 
7. Zaboravite Monmartr - na fotografiji iznad je danas jedno od najbitnijih mesta u Parizu.
 
Ne zbog gondola, već zbog mladih lokalnih hipika koji su otkrili široke gomile šljunka na Bazin de la Viletu u severnom delu grada. Dajte Francuzu malo peska i on će , ili pustiti svog psa da se igra, ili će se igrati loptom, ili oba. Čim im vremenski uslovi dozvole, Parižani se okupljaju u večernjim satima na ovom mestu, naoružani bocama vina i piva i metalnim boletama da bi se igrali boćanja. A ukoliko nemate sopstvenu opremu, bar pored kanala iznajmljuje loptice i ležaljke.
 
8. Pariz voli da se predomišlja.
 
Ektor Gimar je bio veoma "trendi" pariski arhitekta kada je dizajnirao ulaz u metro u stilu Art Nouveau početkom 20. veka. Da li je? Mnogi Parižani su mislili da je dizajn suviše morbidan i erotičan - jedan vrlo maštoviti kritičar je izjavio da duple lampe izgledaju kao jajovodi, a drugi je rekao da zelene ograde izgledaju kao stilizovane kosti. Dnevni list „Figaro" zahtevao je da se Pariz otarasi „ovih iskrivljenih ograda, grbavih standardnih lampi koje upućuju na metro poput ogromnih žabljih očiju".
 
Skoro polovina od 141 Gimarovih ulaza na stanice je ili uništena ili premeštena. Danas se Ektor smatra herojem kulture, a tokom života je bio žrtva pariskog promenljivog ukusa.
 
9. Nikad ne naručujte kapućino.
 
Prazne stolice na terasama i u baštama pariskih kafića nisu ništa neobično. Možda se lokalno stanovništvo kloni ovih kafića jer cena šoljice kafe izgleda uključuje i let do kolumbijskih farmera gde melju sopstvena zrna, ili zato što je poznato da konobari odugovlače pola sata pre nego što odluče da izađu i posluže vas. Ali ako se ipak zatekne napolju, a vi znate kako da naručite kafu na pravom pariskom francuskom, stvarno ćete gadno pogrešiti. Inače, kaže se „un express" za espreso, „un allonge" za amerikano, a „un creme" za kafu sa mlekom (koju Parižani ne naručuju).
 
I nemojte naručivati kapućino. Prošli put kad je to neko uradio konobar je odgovorio: „Misliš da si u San Francisku?".
 
10. Luvr nije jedino mesto gde se možete diviti umetnosti.
 
Muzej Orsej, bivša železnička stanica, poseduje izuzetnu kolekciju impresionističkih slika. Međutim, tek nedavno su dobile priznanje velike umetničke vrednosti. Prethodni direktor muzeja je bio smenjen 2002. nakon što je rekao da je impresionizam „precenjen". Javnost (i novi direktor) se nisu složili sa tim i na vrhuncu turističke sezone pogled na Monea može biti veoma osvežavajući. Svaka Moneova kolekcija na koju možete naići u Parizu je podjednako značajna.
 
I pored svega, kako da ne volite Pariz?
 

Hvala: Trivago, B92.

 
Live Support